O mundo e o futebol

[Piksi012]

Rođen u Srbiji, u vreme rata, nakon što mi je u istom porušena kuća, zajedno sa roditeljima napustio sam rodnu državu, i otišao u Portugal, kod rođaka da živim. Od tada, jedino što se nije promenilo je moja najveća ljubav - fudbal. Do 10. godine trenirao sam u FK Presingu, a nakon dolaska na zapad branim boje Feirensea, iz Santa Marije i ovde, noseći titulu "gastabajtera", iz dana u dan radim punom parom kako bih ostvario svoj dečački san - da zaigram za voljeni klub, i naravno, reprezentaciju Srbije. Imam dvojno državljanstvo, iako sam Srbiju u poslednjih pet godina posetio tek 3-4 puta, ali dilema nema, Srbin sam, i za nju ću, ako Bog da, igrati.



Ali, za to ima vremena, danas igram važnu utakmicu, kao najbolji strelac juniorske lige u poslednjem kolu pokušaću da svom timu donesem titulu juniorskog prvaka Portugala, što neće biti nimalo lako. Igraćemo protiv branioca titule, Benfike, a pobeda je imperativ. Jesenas sam protiv ovog kluba nezasluženo zaradio crveni karton, i vreme je da im naplatim dugove.



Dobili smo instrukcije od trenera i izlazimo na teren, pred punu tribinu pomoćnog stadiona Feirensea. Tu su i pojedini igrači, kao i trener prvog tima, došli su da nas podrže, jer je Feirense daleko od titule, čak štaviše, jedva su izborili opstanak. Pritisak je tu - ali nema straha. Kreće utakmica i vreme je da pokažem šta umem.



Igrala se jako naporna utakmica, i za gledanje, a kamoli za nas na terenu. Do poluvremena nije bilo pogodaka, a izgledalo da ih neće biti ni do kraja. Napadali smo i mi, i Benfika, ali, u poslednjim minutima meča, dobio sam loptu na ivici kaznenog prostora. Fintom šuta, izbacio sam obranbenog igrača i raspalio levom nogom po lopti, direktno u rašlje. Uspeli smo da prednost održimo do kraja utakmice, a onda je usledilo slavlje. Dobio sam titulu najboljeg strelca i najvrednijeg igrača prvenstva, ali prava nagrada je tek usledila.



  Čim sam izašao iz svlačionice, čekao me je trener prvog tima, sa osmehom na licu. Ponudio mi je profesionalni ugovor, kao i "desetku" u prvom timu. Gotovo je sa igrom, ovo postaje ozbiljno. Oberučke sam prihvatio ponudu, i par dana kasnije, promovisan sam na press-konferenciji.



"Predstavljen si kao supertalentovani napadač, koji će biti budućnost Feirensea - šta mislite o tome?"
-"Rano je još uvek za prognoze, ali, želim da se zahvalim svima koji su verovali u mene sve ove godine, i naravno, treneru, koji mi je pružio ovu priliku, verujem da ću opravdati njegova očekivanja."
"Poznato je da si poreklom iz Srbije, kao i da imaš portugalsko državljanstvo, za koju reprezentaciju ćeš igrati?"
-"Možda ću vas razočarati, ali moj izbor je Srbija, i uvek će biti."
"Gde vidiš sebe kroz par godina?"
-"Ili u Feirenseu, ili u Srbiji, u Crvenoj Zvezdi. Dečački san mi je da zaigram za njih, a što se tiče većih klubova, daleko sam od njih, još uvek."


I krenulo je, sada, vreme je da sav trud koji sam uložio dupliram, i ostvarim svoje sne - na travnatim tepisima stadiona širom sveta. Šef mi je obećao i debi, na prijateljskoj utakmici protiv Fejenorda, za samo 5 dana. Već tada ću imati priliku da se dokažem, nadam se da je neću propustiti.

[Павле]

Кидај торимице....

[Misa7]

hahah dobra prica!

[Piksi012]

Čim sam stigao kući, krenulo je slavlje. Ovako ponosni na mene roditelji nisu bili još od onda kada sam bio treći na državnom takmičenju iz hemije. Slavlje i euforija nastavili su se do duboko u noć, a telefon je non-stop zvonio, zvali su poznanici i rodbina iz Srbije da čestitaju. Tek tada, shvatio sam koliko je ozbiljan put kojim sam krenuo. Svi veruju u mene, ne mogu da ih izneverim, neću!


 Već od sutradan, krenuo sam da treniram sa prvotimcima. Konačno, treniram sa onima koje sam do juče gledao nakon svog treninga. I ovoga puta, na tribini pored pomoćnog terena, kao i uvek, sedeli su juniori i posmatrali naš trening. Sve je ostalo isto, jedino sam ja sa druge strane ograde terena. Tek toliko. Na treningu sa prvotimcima, nije mi bilo lako. Sve su to ljudi koje jedva poznajem, znam samo kako igraju, i ko šta može, otprilike, dok oni o meni ništa ne znaju. Ipak, prihvatili su me odlično, i siguran sam da će mi pomoći da se što pre uklopim u ekipu.



 Na kraju treninga, obratio nam se trener, i zvanično me predstavio igračima. .

"Dečaci, kao što već znate, imate novog saigrača. Ovo je Nikola, najbolji napadač juniorske lige Portugala. Siguran sam da ste već videli njegove sposobnosti i da ste imali priliku da ga upoznate. Od danas, on je punopravni član ekipe, a vi stariji trebate biti tu za njega, da pomognete čim nešto zaškripi. Mali, šta da ti kažem, nastavi tako da radiš, i daj sve od sebe da nas usrećiš pogotcima, ako ne odmah ove, onda sledeće sezone."


I narednih dana, na treninzima, isti osećaj me je obuzimao svaki sekund na terenu. Neki, jako čudan, ali lep osećaj, osećaj uspeha i ispunjenosti. I brzo, stiglo je vreme za moj debi - prva utakmica u prvom timu, doduše prijateljska, sa Fejenordom. Posle neprespavane noći, došao sam na stadion kluba, i, bio sam prvi koji je ušao u svlačionicu. Dok sam se presvlačio, noge su mi klecale od adrenalina. Iako sam jako pričljiv, tada sam ćutao, i oblačio se. Ostali su se smejali, zafrkavali, ali ja sam samo ćutao. Ušao je trener, i pročitao nam startnih jedanaest, a na spisku je bilo i moje ime. Znao sam da ću igrati, rečeno mi je, ali nisam verovao u to do sada. Krenuli smo na teren, a na putu do njega svi igrači i trener su mi poželeli sreću. Moja profesionalna karijera konačno počinje!

Sudija je dao znak, i meč je počeo. Trčao sam kao muva bez glave, kao sumanut, ka lopti, u prostor, levo, desno. Mnogo više snage sam trošio nego inače, a nisam bio konkretan. Stvarali smo šanse odmah na početku utakmice, i već u petom minutu, sa leve strane poslat je centaršut koji je išao ka meni. Kao i obično, otvorio sam se, zamanuo levom nogom i raspalio po lopti i krenuo da se radujem, ali. . Sa pet metara od gola, pogodio sam stativu i uprskao prvu priliku na meču. Ipak, aplauz publike nije izostao.



Rešen da ih ne izneverim, nastavio sam u istom ritmu, i još par puta uputio lepe udarce ka golu, ali nisam imao sreće. Poluvreme je, a na semaforu stoji "0-0". I, bio sam spreman da izađem na teren i pokušam da ispravim grešku sa starta utakmice, ali trener me je preduhitrio rečima:
"Cvejiću, izlaziš. Dobar si bio, ne brini zbog onog promašaja, svakome se desi. Momci, idemo, hoću gol."



I tako, moj san je prestao, makar na 45 minuta. Razočaran, posmatrao sam ostatak utakmice u kojoj smo poraženi rezultatom 1-0. Ostaje žal za propuštenom prilikom, ali neću dozvoliti da me to pokoleba. Prvom sledećom prilikom, ispraviću greške sa debitantske utakmice i pokazati svima da sam zasluženo u prvom timu. A do tada, trudiću se i davati sve od sebe na svakom treningu, ponovo, i ponovo, i ponovo. . .

[Džoni™]

Samo napred brate, srecno!

[NikolaJgd]

Samo rokaj

[Piksi012]

 
 Sutradan, na treningu, rešen da pokažem šta znam, krenuo sam malo ofanzivnije i "bezobraznije" nego inače. Prvih par puta, bio sam zaustavljen, ali, već u trećem naletu učinio sam baš ono što sam i nameravao. Preuzeo sam loptu na 20-ak metara od gola, pretrčao prvog igrača odbrane, a zatim drugom proturio loptu kroz noge i istrčao sam pred golmana. Uhvatih zalet i zamanuh levom nogom, ali, pravo niotkud, u mene je uleteo levi bek tima, bez imalo obzira prema meni, kramponima direktno u kolena.



Dok sam ležao na zemlji, čuo sam ga kako dobacuje:

"Sledeći put dobro razmisli pre nego što uradiš tako nešto. Još uvek si mali za ponižavanje saigrača."

Odjednom, svi bolovi su prestali, a u meni je proradio onaj upečatljivi srpski temperament.

"Ti ćeš da mi kažeš!? Sam ja kriv što niko od vas ne može loptu da mi uzme bez faula?"
-"Oo, pa našeg Mesija više ne boli noga?"

Pre nego što je nastala tuča, razdvojili su nas saigrači, a onda se umešao i trener.

"Obojica imate kaznu sutra, za danas ste slobodni. Cvejiću, mlađi si, moraš da slušaš starije kolege, ovakve ispade više neću tolerisati."

I ponovo, pojeo sam govno.

"Znate šta, treneru? Moj stil igre je ovakav, i ako vam ne odgovara dajte da odmah prekinemo ovu našu "saradnju", da ne potpisujem džabe profesionalni ugovor, jer ne planiram da trunem na klupi samo zato što matorci ne mogu da podnesu da je klinja bolji od njih."
-"Kraj treninga. Mali, presvuci se i dođi u moju kancelariju nakon treninga, ovo ti nije trebalo."

Besan, presvukao sam se i otišao u kancelariju trenera. Kada sam ušao, on je vadio neke papire iz stola, a onda je izvadio i jedan štos papira na kojima je bila zaheftana moja slika. .

"...E, evo ga. A i ti si stigao. Evo, izvoli, želja ti je uslišena. Tu su ti svi papiri koji su ti potrebni. Hvala ti na onome što si učinio za juniore, ali nisi nezamenljiv. Slobodan si."





I, da, lagano sam dobio "šut-kartu". Kopačku, pedalu, kako god. A još ni ugovor nisam potpisao. I još se ni keva i ćale nisu poradovali kako treba. Ponovo, po ko zna koji put u životu, ispaštam zbog toga što ne umem da se kontrolišem. Dovukao sam se do kuće, i spuštene glave pokazao roditeljima papire. Ali, oni nisu bili ni najmanje razočarani. Čak štaviše, bili su i srećni. "Sada mogu školi da se posvetim", rekoše mi. Jedino je stric bio razočaran, ali bodrio me je.

"Ma ko ih ****, ideš u Porto. Evo, sutra se pakujemo i idemo da tražimo probu. Ili možeš i u Benfiku, oni te znaju, lakše ćeš da prođeš."
-"Kakav Porto, kakva Benfika crna. . .Nema od mene ništa, striko, lepo debeli kaže, ja sam za školu, pa neki faks da upišem Bože-zdravlja, a fudbal bataljujem."
"Ne lupetaj molim te. Idi, ohladi se malo, pa ćemo popodne da vidimo šta ćemo."

Celo popodne sam se trudio da se "ohladim", ali džabe. Kroz glavu mi je prolazila slika iz trenerove kancelarije, i sa sve onim papirima na stolu. I, kako je vreme prolazilo, osećao sam se sve gore. Ali, kada sam krenuo do kuhinje da uzmem nešto da prezalogajim, na vratima me je ponovo presreo stric

"'Ajde, depresijo, okreni se tamo, pakuj kofere. Prekosutra idemo u Srbiju, imaš probu u Kragujevcu, igraćeš za Radnički. Idem ja sa tobom, na neko vreme, pa kad se osamostališ, vraćam se ovde."

I šta da mu kažem? Imam najboljeg "čiču" na svetu, kralj je. Pozvao je nekoliko poznanika odande, i ugovorio mi probu. Odlazim prekosutra tamo, pa šta mi Bog da. .



Inače, napravio sam novi BAL, jer su oni ljudi blago paraplegični, i stavio me je u Radnički. Na superstar igram, tako da će biti interesantno.

[Piksi012]

I, posle 7 godina, ako se ne varam, eto me ponovo u Srbiji. Ko bi rekao da ću se vratiti ovde, i to baš zbog fudbala. Neki bi rekli, spajam lepo i korisno. I možda su u pravu, osećaj je odličan. Sleteli smo na "Nikolu Teslu", i krenuli put Kragujevca.



"Srbijo. . .", rekao sam tiho kada smo izlazili sa aerodroma
-"Među šljivama. . .Neverovatno je da se za 7 godina ovde skoro ništa nije promenilo. Samo ljudi koji rade, ako su i oni. To samo u Srbiji može. Kad smo kod promena, znaš li da je Radnički prvi na tabeli!? Da, da, večiti dobili kaznu, zbog masovne tuče na derbiju. Nije ni bitno, čućeš sve kada budemo stigli. Idemo, stižemo taman pred početak treninga."

I, nakon nešto kraćeg puta, stigosmo u Kragujevac, na stadion "Čika Dača", tačnije.



"Evo nas. Idemo unutra, sačekaj me ispred one kancelarije, da prvo ja porazgovaram sa ljudima."

Sedeo sam, rekao bih, barem dva sata, iako je sat rekao da je to bilo 15-ak minuta, ali nevažno. I, izašao je iz kancelarije, trener Radničkog, Slavenko Kuzeljević.



"Mali, čuo sam puno toga lepog o tebi. Imaćeš danas priliku na treningu da mi pokažeš da ovaj tvoj čiča ne laže, jer mu ja verujem."

Ispalo je da se oni poznaju, išli su u srednju školu zajedno. Znači, imam debelu protekciju, 100% prolazim probu. Šalim se, utoliko gore, jer moram da se dokažem što bolje kako bih dobio mesto u timu. Šef me je predstavio igračima, i moj probni trening je počeo. I, na moju sreću, ovo je bio jedan od onih dana u kojima vam sve ide od noge. Sve što sam želeo da uradim, uradio sam, bez greške.

"Bane, imaš novog partnera u špicu, vidim ja.", dobacivali su ostali igrači Pauljeviću, najboljem strelcu tima, napadaču.

Trening je završen, i postrojeni smo stajali na liniji, kao na početku treninga. Šef se obratio svima, sumirajući trening, a potom i meni, pojedinačno.



"Debituješ protiv Smedereva u subotu, sa Pauljevićem, u napadu. Nećeš startovati, ali očekuj pola sata na terenu. Idemo do predsednika, da potpišeš."

Noge su mi se tresle, a od silne sreće i adrenalina, na licu sam imao izraz koji više odgovara stalnom pacijentu Laze Lazarevića nego talentovanom fudbaleru. Ali, nebitno, otišli smo u kancelariju ispred koje sam stojao pre treninga, a tamo su nas čekali moj stric, i direktor kluba, Žarko Pavlović.



"Gledali smo trening, odličan si, mali. Evo, ovde imaš spreman ugovor. Smeštaj ti je obezbeđen, ne sekiraj se oko toga. Pokazaću ti stan, ako si zadovoljan ugovorom, naravno."
-"Ne znam, to se vi dogovorite, moje je samo fudbal da igram, pa ako stric misli da je dobar ugovor, ja se slažem. Uostalom, on i potpisuje, ja sam maloletan."

I, naravno, potpisao je. Prvi profesionalni ugovor. Napokon, osećam se sigurno, i prihvaćeno. Siguran sam da Radničkom mogu da doprinesem, i pomognem mu da izbori plasman u Ligu Evrope i sledeće sezone, pošto su momci ove sezone već uspeli da se plasiraju, bez mene.

[Piksi012]

Napokon, dočekao sam i tu subotu, dan kada ću debitovati za Radnički. U Kragujevcu, toga dana, neposredno pre utakmice održana je pres konferencija, na kojoj sam predstavljen kao novo, ujedno i poslednje pojačanje za ovaj prelazni rok.



"Obzirom da je ovaj transfer obavljen dan pred zatvaranje prelaznog roka i bez ikakve medijske pompe, može li se reći da je ono neočekivano?"
-"Da, naravno, Nikola je trebao da potpiše za klub u kome je ponikao, u Portugalu, za Feirense. Međutim, od profesionalnog ugovora nije bilo ništa, Cvejićev juniorski je istekao i mi smo ga doveli bez obeštećenja. On je jedan talentovan i gotovo univerzalan igrač. Primarna pozicija mu je u samom napadu, ali siguran sam da može da pruži puno i na drugim pozicijama."
"Pitanje za Cvejića: Odrastao si u Portugalu, i imaš dvojno državljanstvo. To ti otvara mogućnost da biraš između Srbije i Portugala, što se reprezentacija tiče. Koji je tvoj izbor?"
-Tu nemam bilo kakve dileme, rođen sam u Srbiji, volim Srbiju, igraću za Srbiju, ako Bog da."
"Tvoja primarna pozicija je špic, a trener je rekao da možeš da igraš i na drugim pozicijama. Da li će ti smetati rotacija i često menjanje pozicija, ako ga bude bilo?
-Ne radi se o meni, niti o bilo kom pojedincu. Mi smo jedan kolektiv, i svi moramo biti spremni da pomognemo na svaki mogući način kako bismo ostvarivali dobre rezultate. Ja, lično ceo život igram u špicu, ali ako bude bilo potrebe, neću se buniti, naravno. Na šefu je da odredi gde ću igrati, a na meni je da ispunjavam njegove zadatke. Ako to znači da trebam da igram van napada, igraću, bez problema."



Nakon konferencije, otišli smo pravo u svlačionicu, gde su nas ostali igrači očekivali. Održan je sastanak pred utakmicu, i izašli smo na teren. Utakmica je počela, a noge su mi se tresle non-stop, celo prvo poluvreme, koje smo dobili rezultatom 2-1. Ništa se nije promenilo do 55. minuta, a onda me je trener pozvao:

"Mali, 'ajde, ulaziš. Igraš špica, ali budi oprezan, ne smemo da primimo gol. Nemoj biti ni mnogo pasivan, grickaj, napadaj povremeno. 'Ajde, srećno!"


I, evo me, debitujem za Radnički. Da se osećam još sigurnije u sebe pomogli su mi navijači, koji su moj ulazak na teren odobravali velikim aplauzom. Sada, vreme je da im pokažem da vredim, i da ne veruju u mene bez razloga. Ja znam da mogu, vreme je da svi to saznaju. Već u prvih petnaestak minuta, napravili smo par lepih akcija, ali šanse za gol nije bilo. Pritiskali su i gosti iz Smedereva, ali ni oni nisu uspevali ozbiljnije da zaprete. Ritam igre značajno je opao, i u 80-im minutima već je bilo jasno da nećemo primiti gol. Napadali smo, sa željom da utakmicu rešimo pogotkom i potom je mirno privedemo kraju. Krenula je lopta sa levog boka, produžen pas u prazan prostor poslao mi je Pauljević. Jedva sam stigao do nje, i smirio je, a potom situaciju jedan na jedan rešio u svoju korist, i Radničkom doneo prednost koju je bilo nemoguće ispustiti. 3-1, i ostajemo zakucani na prvom mestu na tabeli, kakav način da debitujem!

[incara23]

Svaka čast za priču! Samo naprijed!!!

[Piksi012]

Epizodista.

Nakon debija u ligi, i prvog pogotka, utakmice sam uglavnom posmatrao sa tribina. I, svake nedelje sve je bilo teže. Nadao sam se da ću doći barem do klupe, ali iz vikenda u vikend mog imena nije bilo na spisku za utakmicu. Ipak, bio sam rešen da ne klonem duhom, i radio sam još požrtvovanije, ne bih li se nametnuo šefu na treninzima. A, ni Radničkom nije išlo baš najbolje. Nakon par startnih pobeda, ekipa je doživela vrtoglavi pad, i 6 kola kasnije nalazila se na devetom mestu u ligi. A da sve bude još čudnije, u Evropi, momci su bili iznenađenje sezone. U grupi sa Romom, Sportingom i Standardom iz Liježa, oni su se nalazili na prvoj poziciji, i pre poslednjeg kola, obezbedili su prolazak u "nokaut" fazu, odnosno zimu u Evropi.




Što se mene tiče, nisam gubio nadu, i baš pred revanš u kupu sa Novim Pazarom, trener Kuzeljević obratio mi se:
"Mali, dobro si trenirao, zapazio sam te. Bićeš na klupi protiv Pazara. Verovatno ćeš igrati jedno poluvreme, ali neću ništa da ti obećavam. Samo guraj, imaš potencijala!"

Nadahnut pohvalom šefa, nastavio sam da treniram, i u sredu, našao sam se na spisku za utakmicu. Potrebno je nadoknaditi 1-0 iz prve utakmice, i svi smo verovali da možemo do pobede. Utakmica je počela, i vrlo brzo, opkolili smo goste iz Pazara, pa je pao i gol. Darko Spalević je bio strelac već u 15-om minutu, a taj rezultat ostao je nepromenjen do poluvremena. U povratku ka svlačionici, trener Kuzeljević rekao mi je:

"Zahvali se saigračima, Cvele, ulaziš. Nemoj da uprskaš šansu."
-"Neću, ne brinite se. Evo, vi ste meni obećali da ću igrati, ispunili ste obećanje. Ja vama obećavam da ću vam se odužiti golom."
"Opa, vidi ti malog. Sviđa mi se taj način razmišljanja, ali nemoj da letiš mnogo. Korak po korak, važno je da lepo odigraš, a golovi će sami doći, veruj mi."


I, našao sam se na terenu, a drugo poluvreme je počelo. Već u prvim napadima pokazao sam opasnost, i u 55. minutu stigla je odlučujuća prilika. Dobio sam pas na 40-ak metara od gola, i iz prve loptu potkopao preko odbrambenog igrača, u prazan prostor. Do nje je prvi stigao Aksentijević, koji je opkoljen ostatkom odbrane Pazaraca bio prinuđen da meni pošalje sličnu loptu, ponovo u prazan prostor, na nekih 20 metara od gola. Nisam ni pogledao ka golu, samo sam smirio loptu, i iz drugog kontakta šutirao. Lično, mislim da nisam mogao bolje šutnuti. Iz kontakta šutirao sam levom nogom, direktno u "90"! Ushićen, istrčao sam šprint ka klupi, upirujući prstom ka treneru, govoreći:


"Šta sam vam rekao, šefe?"



2-0, i do kraja utakmice nismo stali. Postigli smo još jedan gol, ali i primili jedan. Ruku na srce, već nakon mog gola, sve je bilo rešeno, tako da smo ostatak utakmice mirno odigrali, bez tenzije, i plasirali se u četvrt-finale Kupa, gde ćemo igrati protiv Partizana! Kada sam došao kući, stizale su čestitke sa raznih strana, a i mnogi internet portali postavili su članke o meni, kao "džokeru" Slavka Kuzeljevića. Mogu li biti srećniji? Teška posla.



 Ali, ovo je tek početak, siguran sam da će moja forma od sada ići uzlaznom putanjom, a sa njom, doćiće i minutaža. Do tada, radim vredno na svakom treningu, ne bunim se, ipak, najmlađi sam u ovom klubu, i jedan od najmlađih fudbalera Jelen Super Lige, cenim svaku šansu, i oberučke je prihvatam!

[Piksi012]

Nakon utakmice sa Pazarom, postao sam standardniji u timu, i sve je krenulo na bolje. Uz puno dobrih ocena na utakmicama, pohvala od strane novinara i navijača, polu-sezonu dočekao sam sa 6 golova u prvenstvu, i, nažalost, ni jednim u Evropi. Ima vremena, stićiće i golovi na internacionalnim utakmicama, ne sekiram se za to.

Zimsku pauzu iskoristio sam kako bih se maksimalno odmorio od svega što mi se izdešavalo. Pre nepunih 6 meseci, bio sam samo običan klinac, koji ubija vreme trudeći se na treninzima, koji ima potpuno iste probleme kao i većina njegovih vršnjaka. Nakon dolaska u Srbiju, puno toga se promenilo. Prinuđen sam bio da zaboravim na detinjstvo, a one "bleje" u kojoj sam toliko uživao više nema. Tu je društvo i dalje, nije to problem, vreme je. Trening-škola-utakmica-učenje, ubitačan ritam života uz puno odricanja, ali ne žalim ni za čim.

Moja želja je bila da odem u Portugal, kod mojih, za vreme raspusta, ali, to nije bilo moguće. Nikada do sada nisam bio toliko dugo odvojen od njih, ali i pored toga, u stalnom smo kontaktu. Tu je i čiča moj, koji se brine za mene u punom smislu te reči. Šta reći o čoveku koji je napustio i posao i sve što je imao u Portugalu, da bi došao ovde, zbog mene.

I, ta pauza, prošla je kao dlanom o dlan, treninzi su počeli. Bazične, najteže pripreme, koje nije bilo lako izdržati, pre svega zbog nemilosrdne zime, koja je ove godine  naročito hladna, barem tako kažu. Ipak, i to smo pregurali, i vreme je bilo da se okrenemo prvenstvu. Prva utakmica - Spartak.




Gostovanje u Subotici, dug put nas čeka do tamo, neće biti lako. Spakovali smo se i seli u autobus, i, negde na pola puta, stigla mi je poruka, od ujke. Uplašio sam se na trenutak da se nešto loše nije desilo, ali kada sam otvorio poruku, laknulo mi je.

"Selektor će te gledati. Pazi šta radiš!", pisalo je.



Siniša Mihajlović. Samo to ime uliva strahopoštovanje i divljenje svima koji se iole razumeju u fudbal. Čovek koji je harao Italijom, kao i starom Jugoslavijom, čovek koga sam kao mali gledao, na Marakani. Miha-traktor, zbog frizure, sećam se da su ga tako zvali. A ko zna, možda on neće doći zbog mene. Igram ja svoju igru, pa ako nešto bude, odlično, ako ne, teram dalje.



Stigli smo u Suboticu. Kako se meč bližio, osećao sam se sve gore i gore. Na kraju, kada sam izašao na teren i čuo glasno skandiranje navijača, imao sam osećaj da ću povratiti sve što sam pojeo u prethodnih nedelju dana. Trema. Molio sam se i iskreno se nadao da će sve to proći, čim utakmica krene, ali nije bilo tako. Sudija je označio početak meča, a ja, ja sam se po terenu vrteo kao s'Marsa pao. Trebalo mi je mnogo vremena da se "otreznim", i da prihvatim ovo kao još samo jednu u nizu utakmica.

Ali, sreća prati hrabre. 34. minut se igrao, dobio sam loptu na pola terena, okrenut leđima golu. Bez razmišljanja poslao sam je nazad, ka Spaleviću. Odigrali smo dupli pas, i nakon mog dodavanja on je bio najistureniji po desnom boku, a ja sam ugledao ogromnu šupljinu u kaznenom prostoru, i potrčao ka njoj. Na moju sreću, i Spale je uočio istu, i centrirao baš tamo, perfektno. Natrčao sam na loptu, i sa malo manje od 10 metara glavom je poslao u donji levi ugao golmana.



Nisam bio siguran da li je ovo dovoljno ili ne, ali osećao sam ogromno olakšanje. Kao da mi je pao kamen sa srca kada sam video loptu kako se upliće u mrežu. 1-0, idemo dalje. Sada, znam da mi niko ništa ne može zameriti. Ubrzo, došlo je i poluvreme. U svlačionici bio sam ushićen, kao nikada do sada, mada ostali znali zbog čega. Nije im ni bilo važno. Nažalost, ili na sreću, ko zna, to je bilo sve od mene za ovu utakmicu. Umesto mene, na poluvremenu u igru ušao je Aksentijević, a moj sedmi pogodak za ovu sezonu upisan je. Iskreno se nadam da će ih biti još.

Ne znam jesam li uspeo da impresioniram Mihu, ne znam da li je uopšte i gledao mene, i da jeste. . Ne znam da li je onaj gol bio dovoljan. Sve će mi biti jasno kada se utakimca završi i kada dođemo nazad u Kragujevac, možda čak i ranije, ali na klupi sekunde mnogo sporije prolaze, a utakmica, čini mi se, traje satima. .

[Piksi012]

U drugom poluvremenu, golova nije bilo, pa je rezultatom 1-0 savladan Spartak. Nakon utakmice, spakovali smo se, i krenuli nazad u Kragujevac. Usput, pogled mi nije skretao sa mobilnog telefona. Nestrpljivo, čekao sam ujkin poziv, kako bi saopštio jesam li uspeo u nečemu. Ipak, jedino što se na telefonu menjalo jeste vreme. Prolazilo je jako sporo, i konačno, stigli smo u Kragujevac, a meni se ujak nije javio.

Izašao sam iza autobusa, i sa sve torbom na leđima šprintao do kuće. Bio sam umoran, ali sav adrenalin koji sam osećao, potpuno je neutralisao taj umor. Uleteo sam u kuću, i skočio "čiči" za'vrat.

"Šta sam uradio?"
-"Dao si gol, i pobedili ste. Ti dobro, jel' nisi pao negde!?
"Čiča, nije mi do sprdnje. Kaži mi, jel' te zvao Miha, ti si moj agent, bre."
-"Otpusti me, ionako se samo grebem od tebe i živim ti u kući k'o krtica. Što si bre toliko nervozan, kao poziv za reprezentaciju da čekaš. Čekaj me tu, sad ću da dođem."

Ja sam sedeo za stolom, a on je otišao do kompjutera, i uzeo neki papir sa stola. Doneo mi ga, tojest, bacio ga meni u naručje.



"Eto ti, si srećan sad? Igraš za reprezentaciju, ali tek za mesec dana. Ideš sa ekipom u Brazil, ljubi te čiča.", reče mi, a oči mu umalo nisu zasuzile,"Zovi roditelje, oni ima da skiknu od sreće kad im javiš."

Ni ja nisam bio u mnogo boljem stanju. Blenuo sam u onaj papir, i ništa mi nije bilo jasno. Moje ime je stojalo pored imena ljudi koje sam mogao samo na TV-u da gledam. Kada sam se stabilizovao, skočio sam na ujaka, i zagrlio ga najjače što sam mogao. Jedva čekam da se pohvalim ekipi iz škole. Možda devojka neće biti presrećna što neću biti tu duže vreme, ali, šta da joj radim.


Nestrpljivo ću čekati 15. April, i polazak u Brazil, zemlju fudbala. Nadam se, da se neću obrukati tamo, igram za sebe, ali prvenstveno, za svoju zemlju.

СРБИЈО, ВОЛИМ ТЕ !

[DjoletheKing]

СРБИЈО, ВОЛИМ ТЕ !

Тако је!!!

[iLija]

:clapping:  Samo napred!!!