БАЛ - Никола Цвејић

[Piksi012]

24.06.2011

   9 сати. Опет мртви аларм. Још један тренинг, исти као и сваки до сада. Зашто уопште тренирам, није ми јасно? На једвите јаде устајем, пакујем се, и полазим на Вашариште - стадион клуба у коме тренирам од малих ногу, Младог Радника.
   
Још увек поспан, вучем се као пребијена мечка по улици, а чини ми се да је из момента у моменат све топлије, као да сам у Сахари, а не у Пожаревцу. Одједном, поред мене пролазе бесна кола, Ауди чини ми се, са италијанским регистарским таблицама.20-ак метара касније ауто стаде, и из њега изађе проседи човек, елегантно обучен, као да иде не знам ни ја где. Мислим у себи:"Мамицу вам гастарбајтерску...", и пролазим ка терену.


У свлачионици, обавештени смо да ћемо данас играти тренинг утакмицу. Ми, јуниори, против првотимаца. Пошли смо сви заједно на терен, а на трибинама које су обично потпуно празне, спазио сам истог оног бају који је возио оног Аудија. Помислио сам да је он неки род Цонету, дечку који је у свакој селекцији био "кључни играч" иако не зна лопту да шутне. Свеједно, почели смо утакмицу, и ја сам играо неуобичајено добро. Уз 3 гола и две асистенције, био сам вероватно најбољи на терену, а добили смо маторце 5:3.





Но, најзанимљивије се десило после тренинга. Ја и још пар ортака излазили смо са терена, кад оно, опет онај "Италијан" и то на пар метара од нас. "Овај ме прогања, да ме прода у бело робље, мајко мила...", свако би помислио да је на мом месту. Кад оно, човек је пришао и културно се представио на траљавом језику, некој мешавини енглеског и италијанског:

"Boungiorno signores, my name is Sergio Tambellini, and I'm very delighted with you, boy, si?"
 рече он упирући прстом на мене и настави:
"I thinking you play very good, your fast like speedy Gonzalez, and when you shoot - Mamma mia, it's incredible! Me and my boys watched you play last season, si. We come from Italia, and we want you in our team. Are you interested in Lecce, young man?"

Чекај, чекај. Човек за ког сам мислио да ме прогања и ког сам више пута опсовао без разлога је уствари скаут Лећеа, и хоће да ја идем тамо да играм? Па одакле је мене нашао? Нити сам играо за репрезентацију у некој категорији, нити ме је неко икада помињао ван овог града. Једини пут када је неко о мени писао у новинама је када сам као петогодишњак посетио Маракану, и у повратку дао интервју јер сам напушио возача кад ме гатао да почнем да навијам за Партизан. И добро, онда кад је освануо онај наслов:"Никола Цвејић - понос и дика Младога Радника", али све је то било у локалним новинама које нико нормалан не купује. Боже мили, шта ме снађе?

Уз доста размишљања и консултације са родитељима, одлучио сам да прихватим позив. За викенд пакујем кофере, одлазим из топлог дома у коме сам провео најлепше доба свог живота, и одлазим у свет, како бих испунио свој сан. Ипак, истовремено сам био и срећан и тужан. Тужан, јер напуштам породицу, друштво, па чак и град који сам толико мрзео. Тужан, јер одлазак из државе вероватно значи и пропаст мог првог дечачког сна - да заиграм за једну, једину, Црвену Звезду!



28.06.2011


Кофери су спаковани, време је за полазак. Након растанка са свима, кренуо сам пут аеродрома. По први пут седам у авион, и гледајући кроз прозор јасно говорим:"Вратићу се. . ."

[Piksi012]

Гудбај Србија, buongiorno Italia!

Стигао сам у Леће. Прво, оставили су ме у хотелу у коме ћу боравити док будем играо овде. Очекивао сам нешто велико и лепо, али оно је премашило сва моја очекивања, презадовољан сам. Касније, упознао сам свог новог агента, који мало трипује да је баја, уствари добија неки смешан део моје плате да ради за мене. Било како било, рекао ми је укратко да све што ми треба могу од њега да тражим, и да је он ту да ми омогући да се концентришем на фудбал, а на њему је све остало. Такође, питао ме је да ли имам неке даље планове што се тиче моје каријере, однсоно, постоји ли клуб за који посебно желим да заиграм, и да ће он дати све од себе да ме повеже са истим...



мај рум


Иако сам до пре неки дан млатио празну сламу, такорећи дангубио у Пожаревцу, ево ме, данас дебитујем у Серији А, једној од најбољих светских лига, у дресу Лећеа са мојим омиљеним бројем четири. Тачније, није било сигурно да ћу дебитовати, пошто сам утакмицу почео на клупи за резервне играче. Ипак, у првом полувремену, моји саиграчи су постигли два поготка и самим тим омогућили мој улазак на терен.

У почетку се нисам снашао, већ први дуел остао сам на земљи. Био сам убеђен да онаквих удараца има само у Србији, међутим овде су још гори. Ударају тако да се не види, и елегантно наставе даље док ти чамиш на трави и бројиш ребра. У реду, тако играмо, није проблем, фудбал је мушка игра!
Како је време одмицало ја сам био све бољи, и онда, стигао је један центаршут, главом сам по инстинкту одреаговао, лобовао голмана, и таман када сам кренуо да се радујем, чуо сам добро познат звук - ТУП! Статива, и лопта се одбија у ноге играчу Наполија. Тад сам хтео да запалим и лопту, и оног који је греду ту поставио.

До краја утакмице, имао сам још пар прилика. Једном умало да лобујем голмана, и пар пута је направио параду и зауставио мој шут. Све у свему, задовољан сам својом дебитантском утакмицом (оцена 7.5). Такође ми је изузетно драго што сам се уклопио у тим. Сви играчи су учинили да се осећам као код куће, само што ме ракијицом нису понудили. :sleep:

Бићу искрен, још увек не могу да се покупим овде, није лако, па до јуче сам причао српски и слушао наше будалаштине, сад како изађем на улицу, чују се узвици:"Си,си,амици миа, мама миа, пицериа, бонђорно,...", тешко је, али не буним се. Пресрећан сам што ми је пружена оваква прилика, и сигуран сам да је нећу протраћити!


капитен и млада нада

[Ivan94]

Е па нек је са срећом у Лећеу.Видим да си и ти кренуо овај стил писања.Само напред Делијо

[Džoni™]

Odlican stil pisanja. Sve najbolje u Leceu, samo napred! :ave:

[Даре ЦЗБГ]

Само напред, браво.

[Piksi012]

Младост, неискуство


   Није фудбал мед и млеко. Истина, осећај након постигнут гола је неописив, али, треба напорно радити, и издржати свашта да бисте стигли у ситуацију да прославите првенац. Доживео сам то већ у 3. колу Серије А, и то, главом. Иако је лева нога мој главни адут, и други погодак постигао сам главом. Да ми је неко рекао да ћу за 10 кола постићи 2 поготка, и то оба главом, смејао бих му се. Искрено, нисам очекивао ни прилику да играм, али ето, усталио сам се међу стартних једанаест.



   Но, да се осврнем на лоше стране фудбала. Након голова, пао је и први картон, и то ни мање ни више него - црвени. Истина заслужено сам га добио. У куп утакмици са Миланом. Речено ми је да очекујем провокације од стране искусних противника, и мислио сам да могу да их истрпим, али темперамент у мени био је прејак. Шутирао сам ка голу, а Боатенг је изблокирао мој шут. Лопта ми се вратила, и након што сам му протурио лопту кроз ноге, добио сам лакат у браду. Наравно, судија није ни помислио да свира прекршај, па сам се моментално дигао и сам пресудио Кевину. Рвачки старт с'леђа, са две ноге, такорећи за затвор, и судија ми је без размишљања показао пут у свлачионицу. 'Ајде што сам испао дериште најобичније мање-више, пре свега ме је изнервирало то што Боатенг није ни реч рекао након мог старта. Ноншалантно је устао и наставио даље. Никола, воле, насео си на провокацију.

   

Због картона нећу играти у реваншу, код куће, али радује ме чињеница да за само 5 дана имам прилику да исправим глупост. Играмо поново са Миланом, поново на Сан Сиру! Обећавам гол. . .

[GrobarSrbija]

Занимљиво ..чекамо још :mrgreen:

[U.L.T.R.4.S]

svaka cast,sjajno pises,srecno...

[Piksi012]

Дилема, криза, притисак!

  Време одмиче, и ево четири кола пре краја полу-сезоне, налазимо се на претпоследњој позицији на табели. Трудим се да побољшам игру, али са 7 погодака на 13 утакмица, морам бити задовољан. Бодови, победе и голови су нам прекопотребни, како бисмо опстали у лиги, и спасли сезону. Ипак, из утакмице у утакмицу ређамо поразе. Навијачи постају нестрпљиви, а ни атмосфера у клубу није као на почетку сезоне.

  Поред свега тога, ангажовао сам новог агента, који ми предлаже прелазак у неки други клуб, и напуштање Лећеа. Ипак, не желим то, дугујем овом клубу много, и најмање што могу да учиним је да ту останем до краја сезоне, и обезбедим им прволигашки фудбал и следеће сезоне.



  Што се мене лично тиче, уклопио сам се у Италију потпуно. Наравно, не осећам се као код куће, али сам задовољан. Погледам с'времена на време и стање у српском фудбалу, ево, на пример, гледао сам и дерби преко интернета. Додуше, боље да нисам. Игру појединаца не бих да коментаришем, само ћу рећи да бих ја, да сам на њиховом месту дао све од себе и изгинуо на терену, што они сигурно нису учинили. Чуо сам да је дошло и до туче између играча у свлачионици, а то тек не бих да коментаришем.


важно да има златне копачке, а што не зна ништа к'о во, нема везе!



 
  Но, имам пуно обавеза и тема за размишљање овде, у Италији, тако да не размишљам превише о томе. Прочитао сам и на једном сајту спекулацију о облачењу репрезентативног дреса. Ја за то још увек нисам чуо, али, ако стигне, драге воље ћу се одазвати позиву селектора Рајевца.

[Piksi012]

11.12.2011
Пиротехником против зиме!

"Србин петардом засенио Италијане!", не ово није још једна вест о хулигану српскоме, већ наслов данашњег Журнала. Да, ради се о мени. Након 5 утакмица без поготка, постигао сам по 1 за сваку од њих. Дакле, Леће 5 - 0 Парма! Утакмица коју ћу свакако дуго памтити, можда и до краја живота. Свакако најбоља откада сам у Лећеу. После безброј пораза и разочарања, напокон смо вратили осмехе на лица навијача, и због тога сам нарочито срећан!

У утакмицу сам ушао растерећен, опуштен, и жељан фудбала. То се одмах и видело на терену, пошто сам после 14 минута постигао 2 комада. До краја полувремена још један, а онда, у стилу прекаљеног голгетера, још два до краја утакмице!





Већ након трећег гола, навијачи су почели са песмом:"Quattro, quattro, forza quattro!", и са сигурношћу могу рећи да je језа коју сам тада осетио, нешто најлепше на свету. Поносно, наставио сам ка свлачионици након утакмице, и наравно, уследиле су честитке од саиграча. Мојој срећи није било краја!Свестан сам био чињенице да на мене више нико не гледа као на дечака који је залутао у једно од најјачих првенства света, већ као на момка који ће писати историју ове игре.






Нажалост, не могу рећи да сам пресрећан због те чињенице. Не због притиска који она носи, нити због подршке, већ због популарности. Више нећу моћи да нормално ходам улицама града, али, није то оно што ми највише смета, увек ћу радо потписати папириће фановима, и сликати се са њима. Оно што ме брине су новинари. Дакле, већ након утакмице сам морао мртав уморан да стојим сат времена и одговарам на њихова, већином дебилна питања. Ипак, то је од данас део мог посла који ћу савесно обављати!

Ево неких наслова из домаћих и страних медија које сам видео:

"Млади Цвејић Никола, самлео Парму! - блиц
"Цвејић - упамтите то презиме" - Курир
"Још један вундеркид промакао српским клубовима!" - мондо.рс
"Србин "петардом" наговестио почетак једне велике каријере!" - спортал.рс

"Србин распаметио Парму!" - La Stampa
"Каквог је то играча пронашао скаутинг тим Лећеа?" - La Repubblica
"Парма затечена Цвејићем!" - La Gazzette dello sport

[Piksi012]

Новогодишњи поклон - Србија!


Готова је полусезона, јесењи део шампионата, први откада ја боравим у Италији. Завршили смо на 15. месту на табели, уз освојених 7 бодова из последње 3 утакмице. Можемо бити задовољни, али, знамо да можемо и боље, доказаћемо то у другом делу сезоне! Но, оно што ме радује је чињеница да ћу нову годину дочекати у родном граду, у Пожаревцу, у Србији! Одмах по завршетку последње утакмице, против Сијене, спаковао сам ствари, и после вечере са остатком тима, сео на авион за Београд!



Ух, Пожаревац. Не могу да верујем колико ми је недостајао овај град, за који ме везују најлепше успомене. Прво што сам урадио изјутра, након поздрављања са родбином, упутио сам се ка улици Илије Гојковића, број 1. Зашто? Да бих посетио клуб из кога сам поникао! Знао сам да тада тренира први тим, термини су остали исти након мог одласка у Леће, ништа се није мењало. Чим сам ушао, са одушевљењем су сви напустили терен и кренули ка мени. Испричао сам се са свима, а онда, уручен ми је поклон који ћу држати на зиду спаваће собе, у ком год граду да се налазим - урамљен дрес Младог Радника, са мојим презименом и бројем четири.





10, 9, 8, 7,... Народе, срећна нова 2012. година! Другови, и родбина су ми пожелели пуно евроголова, добрих утакмица, али пре свега, пуно, среће и здравља! Моја новогодишња жеља била је јасна:"Репрезентативни дрес!"
  И, нећете ми веровати, већ сутрадан, добио сам га! Додуше, нисам тачно то желео, али добро. Ортаци су ми, као новогодишњи поклон, купили дрес репрезентације са исписом на леђима: Пикси!



Нажалост, већ 5. Јануара, морао сам да пакујем кофере, и идем назад у Италију. Мотивисан, срећан и пун позитивне енергије, идем у нове походе заједно са својим саиграчима! Avanti Lecce! :clapping:

[Piksi012]

Aj' ako je neko dao gluplji gol nek' mi se javi, ovo je strašno kol'ko je zabagovan PES. -.-

[Džoni™]

Hahaha...svasta sam video, ali ovo nikad! :ave:

[U.L.T.R.4.S]

kakav gol....

[Piksi012]

Преко Лација до испуњења сна!

Прошло коло, ишли смо на гостовање Лацију, где смо, потпуно неочекивано, многи би рекли, триумфовали са 2:1. Дакле, победити на гостовању тим који има играче и навијаче какви су њихови, није мала ствар. Одиграли смо како знамо и умемо, дали све од себе, и однели кући 3 бода.

15. минут - Ђакомаци ми додаје лопту на неких 20м од гола, и након дриблинга оборен сам. Из слободног ударца са 17м Рубен Оливера донео нам је предност!

38. минут - Корнер. Центаршут, лопта улази у петерац, одбија се од одбрамбеног играча, и из скока успевам да је угурам у гол. 2:0!

78. минут - након прецизног центаршута Клосе је искусно пласирао лопту у нашу мрежу, за коначних 2:1.



Након пута, сутрадан смо имали слободан дан, који сам искористио да се максимално одморим. Са још пар саиграча цепао сам ПЕС 12 добра 2-3 сата, а онда сам шврљао по Лећеу и тако сам убио време.




Сутрадан, на јутарњем тренингу, незгодно сам доскочио и повредио зглоб. Било је мањег отока, али срећом, ништа нарочито. Када сам се вратио у хотел, рецепционар ми је уз некако чудан осмех рекао да ме је звао неко, и дао ми је број дотичног, записан на некаквој картици. Није желео да ми каже ко је звао.




Наравно, узбуђен, одјурио сам до телефона и окренуо број који ми је дат.

-Хало.
-Добар дан, овде Цвејић Никола. Речено ми је да сте ме тражили док сам био на тренингу.
-А, Никола, ти си. Извињавам се, нисам погледао број. . .Да ти се представим, мада верујем да ме знаш. Овде Милован Рајевац, селектор Србије.
-П,п,па. . ., замуцкивао сам, а срце ми је лупало триста на сат, О чему се ради, господине Рајевац?
-Види овако, доста људи ми те је предложило, а, и, бићу искрен, читао сам нешто о теби. Стручни штаб репрезентације и ја смо те пратили одређено време, и мислимо да поседујеш квалитет који нам је потребан. Србија дуго није имала ефектног шпица који прави разлику на терену. Мислиш ли да си спреман да срушиш ту традицију?
-Паа. . .
-Имаћеш прилику макар да пробаш. 7. Марта играмо на Маракани, против репрезентације Ирака. Јеси ли заинтересован да играш за своју земљу?
-Ја се извињавам, затечен сам. Наравно да јесам, па то је сан сваког детета, зар не?
-Надам се да јесте. Некада је био, али сада, клинци више сањају милионе. Извини, у журби сам. Разговараћемо у Београду. Довиђења.






И, тако је један, једини телефонски позив учинио да се осећам потпуно испуњено. Ништа није могло да ме узнемири. Играм за репрезентацију, макар једну утакмицу! Животни циљ испуњен са само 17 година. Обећавам, да ћу дати све од себе, изгинути на терену у свакој утакмици док ми је грб Србије на срцу! СРБИЈА!