Нема ми аутобуса, чекам по 30 мин. на свакој станици, идем пешке, да уђем у ноћни нема шансе пре бих ишао у позориште да гледам `Жизелу`, него да дам ГСП-у 100 дин. ту 100 дин. овде 250 дин. још негде 100 дин. много је. На сву срећу наишло нешто после дуго година. На терену скраћују ми моји саиграчи живот за неких 5 и по месеци по акцији, зајеб`о сам поново десно колено, трчим од Аде до станице к`о коњ, Немања ми се игра са живцима са његовим пируетама (срећа па се некако исправио у 23:59ч), машимо празне голове, не залажемо се, ударац песницом у стативу због нервозе био је мало кобан, сада није свеједно када се скупи песница, оном дечку замало да поломим колено 2х...
Једино је добро то што смо победили, а све остало можемо да обесимо мачки о реп.
Много је, идем у пензију.